Tiszavidék


IPA

CSS Templates 1 CSS Templates 2 CSS Templates 3 CSS Templates 4 Flash Templates 1 Flash Templates 2 Flash Templates 3 Flash Templates 4

SEGEDIN

Položaj, naseljenost

Segedin je grad sa statusom županijskog grada, najveće naselje Južne nizije (prostire se na površini od 281 km²), sedište je županije Čongrad, a nalazi se kod ušća reka Tise i Moriš. Ukupna naseljenost je 1. januara 2011. iznosila 170 285 osoba, gustina naseljenosti je 603,96 ljudi /km².

Grb

 

Uspravni renesansni štit na kom dominiraju plava i zlatna boja. U desnom, plavom polju grba se nalaze dve dijagonalne srebrne trake, koje označavaju dve reke koje daju život, Tisu i Moriš. U levom, zlatnom polju se nalazi polovina crnog orla raširenih krila, koji u svojim kandžama drži skiptar. Na gornjem delu štita se nalazi srebrni, zatvoreni borbeni šlem, sa zlatnim medaljonom oko vrata. Na šlemu se nalazi petokraka zlatna kruna ukrašena rubinima i safirima. Na šlemu se takođe nalazi ukras u vidu srebrnog jagnjeta okrenutog nalevo na zelenom polju.

Po nameni grbova uopšte, i svrha segedinskog grba je da na jeziku heraldike sakupi one bitne epizode iz istorije grada, koji su imali presudan uticaj u razvoju istog.

 Orao je 1474. postavljen na grb, što je zanimljivo iz razloga što su gradovi retko stavljali orla na svoje zvanične pečate. Skiptar koji orao drži nedvosmisleno upućuje na pravo grada na sopstveni sud. Tokom 1498. je Vladislav II podigao grad Segedin u rang slobodnog kraljevskog grada i u istom potezu priznao orla na grbu.

Istorijski razlog za pojavljivanje motiva jagnjeta, odnosno Božjeg jagnjeta (Agnus Dei) se nalazi u haosu koji je nastao nakon pokoravanja i tadašnjih srazmirica oko prava na teritoriju. Tu se pojavljuje i polaganje prava na posedovanje dorožmanskih pustara, religijsko ushićenje, odnosno tradicija uzgoja životinja i ovčarstva, kao i protest protiv proširivanja biskupske nadležnosti.

 

 

Istorija

 

Segedin je zahvaljujući pogodnom geografskom položaju bio naseljen već u svitanje istorijkih događaja. Tragovi tih naselja se nalaze u arheološkim nalazima koji su se pojavili na teritoriji Ethalma (Pet brda). Dve najznačijne kulture iz ranog kamenog doba su Kereš kultura, odnosno Tiska kultura u kojoj su ljudi vodili već razvijeni život putem obrade zemljišta. Predmeti tipični za taj period je grnčarija ukrašena linijama.

Na kraju 1. veka p.n.e. je Podunavska regija bila poznata pod imenom Panonija, a u 2. veku n.e. je južna Transilvanija postala rimska provincija sa imenom Dacija. Bitna trgovačka roba je bila so iz Transilvanije, zbog čega je na mestu kasnije segedinske tvrđave jedno rimsko utvrđenje nadziralo promet soli i zlata preko Moriša. Opis Ptolemeja iz 2. veka spominje naselje pod imenom Partiskon. Sledeći period je bio pun većih migracija naroda, pošto oko 270. godine na teritoriji se pojavljuju Gepidi, zatim hunski klanovi, a oko 568. su vladali Avari. Oko 805., kraj je preplavljen Bugarima a njihovu vladavinu je tek dolazak Mađara priveo kraju. Nakon naseljenja Mađara, Segedin je postao sedište vladarskog klana. U vreme Svetog Stefana je bio kraljevski posed, pod crkvenom upravom kaločanske nadbiskupije.

Trgovina solju je i dalje ostala prvobitni izvor prihoda, tako da je u 12. za odbranu puteva soli i magacina izgrađeno zemljano utvrđenje, a pored njega ograđeni gradski kvart. U povelji iz 1183. izdatoj od strane Bele III, naselje se spominje pod imenom Cigedin. Po dokumentu, kralj je izdao naredbu segedinskim trgovcima soli da crkvi u Njitri isporuče pošiljku soli.

U vezi sa značenjem imena su svetlost dana ugledale mnoge teorije. Po jednom mišljenju, ime je poteklo od ličnog imena, dok jedno drugo upućuje na poreklo od reči "szeg" (ugao, ćošak) kome je dodat nastavak –d za građenje toponima, pod kojim podrazumeva krivina kod reke Tise. Postoji i viđenje koje pretpostavlja da reč "szeg" ustvari ima značenje reči "ostrvo", ali postoji primer po kome se iza reči "seg" krije značenje prideva "tamnoplav", pošto se Tisa kod ušća sa rekom Moriš poigrava u nijansama te boje.

Po zakonu zabeleženom u Zlatnoj buli iz 1222., so može da se drži samo u Salaču, Segedinu i pograničnim regijama. Nakon najezde Tatara je izgrađena tvrđava u Segedinu, tako da je grad postalo sedište kraljevskog poseda, a istovremeno i centar južne doline Tise. Kralj Bela IV je 1247. dao Segedinu status grada.

Tokom 1405. je donet zakon za ojačavanje grada i tvrđave. Deo grada koji prianja uz tvrđavu sa južne strane je ojačan zemljanim bedemima, jarkom punim vode, daščanom ogradom, odatle potiče i ime Palanka (palánk - daska). Delovi grada koji su ranije bili odvojeni (Donji Segedin, Gornji Segedin i Palanka) su pri sredini 15. veka spojeni.

 

Značaj tvrđave je povećala odluka kralja Žigmonda iz 1394., u kojem je označio Segedin kao mesto gde će se okupljati vojska na putu za borbu sa Turcima. Tokom 1444., Vladislav I je ovde sklopio desetogodišnj mir sa Turcima, koji je nakon svega nekoliko dana prekršio i krenuo u napad. Janoš Hunjadi (Janko Sibinjanin) je u junu 1456. odavde krenuo ka Beogradu. Matija je održao čak i nacionalnu skupštinu u Segedinu na prelazu između 1458. i 1459. Tokom vladavine Matije Hunjadija, Segedin je uživao u raznim pogodnostima, tako na primer oslobađanja od carine vašarskim danima, mogućnost slobodne ispaše na kumanskim pustarama, pravo na izvoz vina u Kašu i Gornji kraj (danas teritorija Slovačke), kao i mogućnost posedovanja klanice.  

Segedin je 1498., tokom vladavine kralja Vladislava II dobio status slobodnog kraljevskog grada, tako da je vremenom postao centar trgovine stokom ka Italiji. Drugi važan izvor prihoda za grad je ležao u sremačkim vinima. Segedinci su već u 14. veku posedovali vinograde u Petrovaradinu, Sremskim Karlovcima i Kamenici.

Seljačka buna Đerđa Dože iz 1514. godine je podelilo stanovništvo Segedina, razumljivo je da je imućni građanski sloj gajio odbojnost prema krstašima, dok su se siromašni kmetovi nadali da će im pobunjenici služiti kao zaštita i podrška. Nakon ugušene pobune, Janoš Sapoljai (kralj) je glavu Đerđa Dože u Segedin glavnom sudiji Balažu Palfiju, kome je Doža bio usvojeni sin.

Turci su 28. i 29. septembra 1526. godine razorili Segedin, trupe velikog vezira Ibrahima su zauzeli tvrđavu, opljačkali i spalili grad. U februaru 1543. budimski beglerbeg Jahjapaša oglu Mehmed je pozvao vođe grada, glavnog sudiju Ištvana Zakanja, svedoke Lasla Čuterteka, Pala Šomoljaija i Ištvana Budaija i na licu mesta ih pogubio odrubljivanjem glave. Ovim činom je započela okupacija grada koja je trajala skoro vek i po. Grad je postao sedište segedinskog sandžaka koji je pripadao budimskom vilajetu, na čijem čelu se nalazio beg, koji je istovremeno bio upravnik vojske i građana. Segedin je bio grad koji je kao centar jednog od sultanskih poseda plaćao porez neposredno riznici i nije mogao da se pokloni. Segedinska tradicija čuva uspomenu na bašu Hobijarta, koji je namamio žene ribara i moreplovaca u sadašnji Tarjan na proslavu. Ova priča je imala tragičan kraj, pošto su prevareni muževi provalili na bašin posed i ubili ga.

Za Segedin je turska okupacija donela samo jednu korist koja je još bila neistražena u to doba, umešnost i razvijanje obrade kože. Naime pod uticajem Turaka, segedinske zanatlije su naučile istančane i prefinjene tehnike obrade kože. Takođe pod turskim uticajem su počeli da izrađuju papuče po uzoru na turske, koje su kasnije postale s pravom poznate u javnosti kao "segedinske papuče".

Za vreme karnevala 1552., grad je postao poprište krvavih događaja, naime Mihalj Tot, nekadašnji sudija koji je pobegao u Debrecin, se vratio sa 5000 hajduka da oslobodi Segedin. Tokom noći su uspeli da pređu preko zaleđene reke i zauzmu Palanku, ali ne i trvđavu. Razjareni i besni, napali su kuće turskih trgovaca, opljačkali ih i poubijali sve na koje su naišli. Samo što se pljačka nije tada završila, nego su sledeći na redu bili i mađarski trgovci. U međuvremenu je stiglo tursko pojačanje, hajduci su ubijeni ili osakaćeni. Segedin je oslobođen od turske vladavine 23. oktobra 1686.   

Početkom 18. veka je maha uzeo pokret kuruca, a događaji Rakocijeve borbe za slobodu su dotakle i Segedin. Trupe kuruca su se u proleće 1704. pojavili pod Segedinom i pokušali da zauzmu tvrđavu ali bez uspeha. Rakoci Ferenc II se 20. jula pojavio kod Segedina, ali je odustao od opsade tvrđave 12. avgusta jer nije imao artiljeriju, odnosno i zbog razloga što jemorao da krene za Đenđeš i pristupi pregovorima predloženim od strane cara Lipota I.

Pošto je grad hteo da se oslobodi samovolje komandira grada i činovnika komore, postalo je neophodno da se priznaju privilegije i prava od pre okupacije. Janoš Temešvari, glavni beležnik, je uspeo da postigne da se na skupštini 1715. godine prizna Segedin kao slobodan kraljevski grad. Po priči koja se širila kasnije, beležnik je napravio pečat, koji je kasnije pohabao i sakrio u barku jednog ribara. Ova mala predstava je trebala da dokaže da je Segedin već 1200. godine bio slobodan grad, tako da ne može da polaže pravo na njega ni župa, ni biskup, ni zemljoposednik. Pismo o oslobođenju je potpisao Karlo III 21. maja 1719. godine. Tada je napravljen i grb koji se i dan danas koristi.

 

Jedna od bitnih prekretnica u razvitku duhovnog života je bila osnivanje “milosrdne škole” od strane pijarista 1721. godine. Pijaristi su se redovno pojavljivali u raznim pozorišnim predstavama, prva predstava prikazana u Segedinu bila je drama koju je napisao Domonkoš Peči o Muciusu Scaevoli (1722). Osnivački skup županije Čongrad je bio održan 6. oktobra 1723. godine u Segedinu. Pitanje sedišta župe dugo je bilo na dnevnom redu, i tek 1767. godine je konačno odlučeno u korist Segvara.

 

Prvi deo 18. veka je protekao u ponovnoj izgradnji i buđenju iz apatije prouzrokovanom turskom okupacijom. Ionako teška situacija je postala još teža zbog suše, glada i bolesti koje su harale. Tenziju su pojačavale i suprotnosti koje su se pojavljivale, i poprimale oblik konflikata među starosedeocima i novonastanjenim etničkim grupama. 

 

Uz sve ove simptome krize, pojavila su se verovanja, sujeverje, i desetkovala su društvo, koje je pokušalo da se oslobodi svojih frustracija putem verovanja u veštice u prvom delu 18. veka.  Ova histerija je kasnije dostigla svoj vrhunac u progonu veštica 1728. Trinaestoro ljudi koji su bili osumnjičeni za veštičarenje spaljeno je na lomači 23. jula, na ostrvu koje je kasnije postalo slavno pod imenom Ostrvo Veštica. Na lomači je završio i nekadašnji glavni sudija grada, osamdesetdvogodišnji Danijel Roža, koga su na smrt osudili zato što su verovali da je on “kapetan” veštica. Niz tužbi se nije ovde završio, pošto su 9. marta 1729. godine pogubili još dvoje ljudi.

 

Niz poteškoća se nije prekinuo, 1738. godine kuga je desetkovala stanovništvo. U drugoj polovini veka počeo je lagani napredak, što u ekonomskom, što u kulturnom smislu. Segedin se na prelazu iz 18. u 19. vek trudio da pribavi što više imanja i zemljišta. Želeli su da delom podstaknu poljoprivredu izdavanjem pustara koja su pripadala privatnim zemljoposednicima i riznici, a delom su pokušali da konačno pribave sirišku pustaru na koju su polagali pravo već na početku 18. veka. Ranije, do 1718. zbog Turaka, zatim zbog nastanka Tamiškog Banata, morali su da odustanu od ovog prava.

 

Posle ukidanja Tamiškog Banata 1779, pojavila se mogućnost pribavljanja ovog zemljišta. Većina Tamiškog okruga koji je tokom 1716-1718. ponovo preuzet od Turaka postala je imovina riznice, gde je u prvom delu 18. veka organizovano nekoliko vlastelinstava. Jedan od njih je bio siriški, gde su  na sredini veka postojale samo tri naseobine za koje znamo: Sirig, Đala i Sentivan. Tokom 1779, pridružile su im se još tri: Novi Segedin, Rabe i Tervar.

 

Posle likvidacije vojničke uprave 1779, ponovo su osnovane županije Karaš, Torontal i Tamiš. U Beču, 1780. počela je prodaja i zakup ogromnih zemljišta koja su pripadala riznici. Ovom prilikom, Segedin je zakupio vlastelinstvo u Sirigu, sa rokom zakupa u trajanju od 25 godina, od 1. novembra 1781. do 31. oktobra 1806. Pri dobijanju zakupa, veliku ulogu je igrala i činjenica da je Segedin pozajmio pozamašnu sumu riznici 1774, a zatim i 1779.

 

Kada je istekao rok zakupa 1806, već su i privatni zemljoposednici želeli da dobiju prava na ovu teritoriju, pa je Segedin morao da položi priličnu sumu da bi zadržao zakup. Međutim, pri isteku drugog roka zakupa 1831. Segedin je konačno izgubio siriško vlastelinstvo, i tek ga je Novi Segedin dobio u doživotni zakup 1836.

 

Društveni aktivizam u doba reformi nije ostavio ni Segedin netaknutim, tako da je 1830-ih godina nastala grupa mladih intelektualaca grupisana oko advokata Jožefa Ostrovskog. Njihovi napori da se mađarske vrednosti stave u prvi plan, nisu prošle nezapaženo, pošto su na balovima u Starogradskoj Kasini i u Društvenom udruženju Palanki plesali mađarske plesove i išli u mađarskoj nošnji. Prvobitni cilj je bio da se stvori protivteg germanizaciji, to jest da se vrate korenima, skoro zaboravljenim narodnim običajima. Paralelno sa ovim, u Segedinu se takođe rasplamsao narodni pokret, pre svega zahvaljujući delatnostima fabrike tkanine Antala Felmajera.

 

Vesti o dešavanjima 15. marta 1848. stigle su tek 17. marta u Segedin. Podstaknuti vestima, tadašnju veliku pijacu, koja se danas zove Trg Sečenji, preimenovali su u Trg Slobode. U cilju skupljanja samostalne vojne sile, 18. maja, premijer Lajoš Batjanji je uputio poziv na regrutaciju svim gradovima koji su primali vojsku. Kao regrutni centar 3. korpusa odabran je Segedin, kojem su zvanično pripadale županije Bihar, Bekeš, Arad, Čanad i Čongrad.  Regrutacija je počela 21. maja pod vođstvom Jožefa Ostrovskog i Ferdinanda Rengeija u Segedinu. Među prijavljenima je dominirao element snažne intelektualnosti, zato ih je zapovednik, Jovan Damjanić kasnije prozvao „plemićkim korpusom“.

 

U interesu jednostavnije organizacije, snabdevanja i finansiranja oružanih snaga, 1. juna 1848. ponovo je formiran Privremeni Borbeni Komitet. Među članovima možemo da nađemo pukovnika Janoša Kordu, kapetane Jožefa Dicgena, Pala Molnara i Danijela Mišića, poručnika Jožefa Kunsta, zastavnika Jožefa Tokara, kapetana Jožefa Gombaša, doktore Antala i Ignaca Štajnharta. Regrutni centar u Segedinu je 26. juna najavio da je broj ljudi u korpusu dostigao 1018 duša. 

 

O snabdevanju i odeći 3. korpusa morao je da se brine grad Segedin. Ovo je pretežno bilo pokrivano putem donacija. Neposredno nakon osnivanja korpusa za njegovog zapovednika izabran je Antal Čuha, major Nacionalne garde. Major Čuha je 19. juna dobio uputstva od poručnika Lajoša Čermejija da sa svojim regimentom požuri u Stari Bečej. 3. korpus sa svojih 920 domobrana, sa tri čete iz brigade koja je nosila ime nadvojvode Ferenca Karolja, sa jednom četom vojnika iz brigade Dom Miguel i sa pola baterije krenuo je parobrodom iz Segedina 21. juna.

 

Vlada nije imala saznanja o ovom potezu koji se može nazvati i samovoljnim, zato je ministar odbrane Lazar Mesaroš dobio uputstva od premijera Batjanjija da naredi 3. korpusu da se vrati u Segedin. Na molbu kraljevsko-carskog generala Filipa fon Behtolda, 3. korpus je mogao da ostane u Starom Bečeju. Za komandanta korpusa 22. juna je odabran Jovan Damjanić. Domobrani su kao znak raspoznavanja za svoje kape zadenuli belo petlovo pero, i odatle je nastalo ime „beloperke“.

 

U Segedin je 4. oktobra stigao i Lajoš Košut, koji je održao govor stanovništvu, a sledeći dan je odredio da se oslobodi 500 italijanskih zatvorenika na odsluženju kazne  u gradskom zatvoru. Šandor Roža, slavni bećar poznat u kraju je takođe dobio amnestiju od Košuta, a učestvovao je i u bici za južnu niziju, međutim njegovi ljudi su počeli da kradu i otimaju, pa su ih raspustili.

 

Zaoštravanje nacionalnih sukoba i pobuna Srba iz južne nizije su naterali vladu zemlje da pokrenu novi talas regrutacije. Na skupštini 17. septembra odredili su početak uvođenja novih regruta. Tokom oktobra i novembra, putem regrutacije su obučili 26, a na osnovu liste novih regruta još 420 novih regruta. Deo ovih novih vojnika je proširio redove sada novonastalog 33. korpusa.

 

Vođstvo austrijsko-srpskog regimenta je preuzeo general Todorović 16. januara 1849. Srbi su isti ovaj dan, to jest 16. januara započeli svoj napad, a do kraja meseca su se raširili po celoj teritoriji Banata. Napad na Segedin i obližnja sela je počeo 9. februara. Srpski revolucionari su 11. februara jurišali sa tri strane na Novi Segedin, zatim oko podneva su počeli topovima da gađaju Segedin. Srbi su pokušali da pređu preko zaleđene reke, ali vojnici pešadijske brigade Wasa 2. korpusa su zaustavili ove pokušaje.

 

Grupa Nacionalne garde iz Gornjeg grada, pod vođstvom kapetana Jožefa Gombaša je jurišala na ledene table i uspešno prešla na drugu stranu. Nacionalna garda je u Velikoj ulici (nekadašnja ulica Vedreš i Čanadi) u Novom Segedinu sa boka napala neprijatelje i pod pokrićem artiljerije uspela da ih istera iz naselja. Zbog nepovoljne borbene situacije, u julu 1849, vlada je morala da se preseli u Segedin. Lajoš Košut je stigao 11. jula, i sa balkona Karas kuće je održao svoj nadaleko uticajni govor, koji je bio njegov poslednji nastup u Mađarskoj.

 

U Segedinu, 14. jula je došao red na potpisivanje plana o mađarsko-rumunskom pomirenju, koji su potvrdili guverner Košut i Nicolae Bălcescu svojim potpisima. Skupština je započela svoj rad 21. jula, ali paralelno sa tim je o okviru vlade počeo da se širi osećaj nesigurnosti i pokazali su se prvi znaci raspada. Osećaj panike je dodatno produbila i eksplozija 6000 kg baruta 28. jula kod novosegedinskog mosta. U gradu je nastao haos, i pod ovim okolnostima je skupština ponovo morala da se sastane.

 

Na toj sednici su usvojili zakon o nacionalnosti, a takođe i zakon o otcepljenju Jevreja. Hajnau je 2. avgusta 1849. ušao u grad. Kod Siriga su 5. avgusta mađarske snage pretrpele poraz od strane kraljevsko-carskih trupa koje je predvodio Julius fon Hajnau. Pretrpljeni gubici nisu bili veliki, ali je poraz demoralizovao mađarske domobrane, tako da je kasniji uticaj bitke bio katastrofalan. Dvojicu segedinskih komandira koji su učestvovali u revoluciji, Ferenca Danija i Jožefa Ostrovskog su osudili na smrt, ali su im kasnije ublažili presudu na zatvorsku kaznu.

 

U doba samovoljne vladavine, na granicama Segedina procvetao je svet bećara, zahvaljujući mnogobrojnosti odbeglih domobrana i dezertiranju prisilno regrutovanih u Habzburšku vojsku. Najpoznatiji bećar okoline je Šandor Roža, ali je poznato i da je jedan bećar rođen u Vašarheju takođe bio aktivan u okolini između 1885. i 1891, u narodnom sećanju je poznat kao Janči Farkaš. Aktivnost bećara priveo je kraju 1868. kraljevski poverenik Južnog okruga, Gedeon Radai, sa svojim strogim akcijama.

 

Nakon austro-ugarske nagodbe (1867), u ekonomskom životu Segedina je usledio polet. Osnovana je fabrika pletene konoplje, fabrika suhomesnatih proizvoda Marka Pika, štamparije, mlinovi i pilane. Razvoj koji je obećavao je prekinula prirodna katastrofa veličine nikada ranije nezabeležene u segedinske hronike. 

 

Kod Petreša, 5. marta 1879, na 20 kilometara ka severu od Segedina, nasip na desnoj strani Tise se urušio. U pola dva ujutru 12. marta, voda je probila nasip na železnici u širini od 25 kilometara blizu železničke stanice u Rokušu. Stigla je do Rokuša, zatim do Gornjeg grada, a na kraju je potopila i ceo Segedin. Tokom ove ogromne poplave porušeno je 5458 kuća. Voda je držala Segedin zarobljenim tokom 186 dana, a prilikom probojnog talasa, život je izgubilo 150 ljudi.

 

Poplava je Segedin skoro sravnila sa zemljom, tako da je u suštini morao da se izgradi potpuno novi grad. Radove povodom ponovne izgradnje u periodu od 1880. do 1883. je vodio kraljevski poverenik Lajoš Tisa, a planove uređenja grada je izradio Lajoš Lehner. Tada je formiran sistem kružnih tokova i bulevara. Da bi pomogao kulturno uzdizanje, Karolj Šomođi, kanonik iz Estergoma 1880. poklonio je Segedinu svoju biblioteku od 40.000 knjiga. Na osnovu toga je nastala današnja biblioteka Šomođi.

 

Na prelasku iz 19. u 20. vek, Segedin je ponovo našao svoj raniji polet, osnovale su se nove fabrike, a 1908. je krenuo i tramvajski sistem. Prvi svetski rat je odneo puno žrtava, iz grada je 18.000 ljudi bilo poslato na različite frontove. Ljudstvo segedinske brigade, i 46. pešadijske brigade K. u. K. je u bici kod Soče (kraj juna 1915.) od 1750 ljudi spao na 439. Ovaj korpus je bio prisutan u svih 12 bitaka kod Soče. U međuvremenu, oni koji su ostali kod kuće tonuli su u sve veću nepodnošljivu bedu izazvanu ratom, tako da je rastuće nezadovoljstvo poteralo ljude na ulice, stoga su demonstracije postajale sve češće.

 

Ljudi iz Segedina su sa radošću dočekali revoluciju "Jesenjih ruža". Segedinski Nacionalni Savet je osnovan 22. oktobra 1918 u Crnoj kući, a među osnivačima su se našli i Đula Juhas, Ferenc Mora i Jožef Hološ. Srpske trupe su 19. novembra okupirale Sirig, 24. novembra Novi Segedin, a zatim su 30. decembra francuske trupe umarširale u Segedin.

 

Nakon utemeljenja Mađarske Sovjetske Republike, i u Segedinu je osnovan direktorijat (Antal Cibula, Janoš Udvardi, Kalman Vališ), čiji članovi su odbili francuski poziv na odlaganje oružja. Napustili su grad, i sa segedinskih salaša počeli svoju delatnost pod imenom direktorijat Segedinskog spoljnog grada.

 

Kontrarevolucijska vlada koja je formirana 28. maja 1919. u Aradu, je stigla u Segedin sa vođstvom grofa Đule Karoljija. Stupili su u kontakt sa Đulom Gembešem, zatim sa kontrarevolucijskom grupom pod vođstvom Bele Kelemena. Oformila se prva vlada sa ciljem rušenja Mađarske Sovjetske Republike. Regrutaciju u Nacionalnu vojsku su započeli 23. juna, a za zapovednika je postavljen Mikloš Horti. Trijanonskim sporazumom se otcepio od matične zemlje i Akademija nauka Franc Jozef iz Koložvara (danas: Kluž-Napoka), koja je privremeno premeštena u Segedin 1921. Biskup čanadske biskupije je 1923. premestio svoje sedište iz Temišvara u Segedin.

 

Tridesetih godina je mogao da se iskusi intelektualni polet širokih razmera, zahvaljujući pre svega spoljnoj kulturološkoj politici Klebesberga. Izgradnja segedinske Zavetne crkve je završena 1930-te. Segedinske igre su prvi put organizovane 1931. Te godine, 19. juna, papska bula je i zvanično postavila Segedin kao sedište biskupije, a Zavetnu crkvu podigla je na nivo saborne crkve. Profesor biohemije, Albert Sentđerđi je 1937. dobio Nobelovu nagradu.

 

 

Broj žrtava stradalih u II. Svetskom ratu iz Segedina iznosi oko šest hiljada. Nakon okupacije cele zemlje 19. marta 1944, i u Segedinu su se odomaćile nemačke trupe. Približavajući se završetku rata, engleska i američka bombardovanja su postala sve češća i kao posledica toga srušio se železnički most. Sovjetske trupe su ušle u grad 11. oktobra 1944.

 

Događaji 1956-e su se odigrali i u Segedinu, pošto su 16. oktobra 1956. segedinski studenti koji su se otcepili od Saveza Radničke Omladine (Dolgozó Ifjúság Szövetsége - DISZ) oformili svoj sopstveni savez, Savez Mađarskih studenata i visokoškolaca (Magyar Egyetemisták és Főiskolások Szövetsége-MEFESZ). Osnivački sastanak je održan 20. oktobra 1956. u sali Auditorium Maximum Segedinskog univerziteta, gde je na mesto predsednika postavljen Jožef Perbiro, izabrani dekan Pravnog fakulteta. Tamaš Kiš je predstavio politički program studenata.

 

Segedinske vođe Saveza su postale Tamaš Kiš, Andraš Lejtenji i Deže Gencel. Njihovi ciljevi su obuhvatali sledeće: "Cilj Saveza je da studenti koji završe fakultete i više škole, i koji imaju dužnost da predstavljaju intelekt nacije, ne postanu ravnodušna i pasivna rulja, kukavičan, beskičmeni i sebičan sloj, nego da postanu hrabra i ushićena vojska koja se bori za narod, domovinu, srećniju budućnost. Da se ne boji da kaže istinu, da svojom obukom, pameću i talentom služi svoj narod i svoju domovinu."

 

Savez je sastavio one tačke koje su kasnije postale poznate kao 16 tačaka revolucije. Ovi zahtevi su sadržali povlačenje sovjetskih trupa, oslobađanje političkih zatvorenika, sistem višestrukih partija, slobodne izbore. Segedinske demonstracije su imale samo jednu žrtvu, jednog mladog radnika, Lajoša Švarca. Tokom odmazde koja je pratila ugušenje revolucije, Tamaš Kiš je dobio zatvorsku kaznu u trajanju od osam godina, profesora Jožefa Perbiroa i rektora Dežea Barotija su osudili na doživotni zatvor.

 

Šezdesetih godina je krenula izgradnja stanova u velikoj srazmeri: stambeni blok Odesa je izgrađen 1962, Tarjan 1966, a pri kraju sedamdesetih je završeno i obilje panela Makošhaza i Novog Rokuša. Segedin je ponovo postao sedište županije Čongrad 1. januara 1962.

 

Tokom prolećnih kiša 1970, značajno su narasle reke Tisa i Mureš. Zbog toga je poplava ozbiljno zapretila i gradu, a i okolnim naseljima. Međutim, opasnost je uspešno izbegnuta, tako da je nivo vode 2. juna dostigao maksimalnih 960 centimetara pa je polako krenuo da opada. Segedinu su 15. aprila 1973. priključili i Alđe, Kiškundorožmu, Tape i Đalaret.

 

Raznolika kultura Segedina postoji zahvaljujući raznim nacionalnim zajednicama, koji su svojim dešavanjima imali redovnu ulogu u kulturno-umetničkom životu sedišta županije. U Segedinu od 1966. funkcioniše Udruženje segedinskih nacionalnih samouprava. Saradnja se pokazala toliko uspešnom, da je u januaru 1998, svoja vrata otvorila i Kuća Nacija, koja funkcioniše kao sedište udruženih nacionalnih samouprava i udruženja.

 

Cilj udruženja je da kroz razne programe (izložbe, književne večeri, projekcije filmova, plesne večeri) zbliži nacionalne vrednosti, tradicije, kulturne različitosti. Segedinska nacionalna politika služi kao primer na nivou zemlje, ali i u južno-evropskom odnosu, pošto je inicijativa jedinstvena, i nigde u okolini ne može da se nađe ništa slično.